Gvideti, može li konačno to zlato?

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Brisela)

Svakako više obraćamo pažnju na niz i kontinuitet koji pravi ženska odbojkaška reprezentacija, ali ne treba zanemariti ni dostignuća čoveka koji od početka ove godine sedi na našoj klupi. Đovani Gvideti je sinoćnom pobedom u polufinalu, obezbedio sedmu medalju na isto toliko vezanih kontinentalnih šampionata. Zaista, uspeh za poštovanje.

Ono što jedino njega boli, i što mu dežurni kritičari zameraju - iako ima besprekorno trenersku karijeru - jeste što nijedno odličje od prethodnih šest nije bilo najsjajnije. Nedostaje mu ta medalja da i sam bude potpuno ispunjen, a to je bio i glavni razlog što je bez razmišljanja u decembru prošle godine prihvatio ponudu Odbojkaškog saveza Srbije.

Znao je italijanski stručnjak šta već dugo radi reprezentacije Srbije, osetio je njihovu moć više puta na svojoj koži, pa pošto nije mogao da ih pobedi - odlučio je da im se pridruži. Kao glavni cilj i san vidi zlato na Olimpijskim igrama u Parizu - ali ništa manje vredna nisu ni ostala takmičenja.

Na Evropskim prvenstvima je dva puta gubio u finalu od Srpkinja - prvi put u čuvenom meču u Beogradu 2011. godine kada je Terzićeva četa slavila 3:2. Drugi put u još kvalitetnijoj predstavi u Ankari 2019. godine - kada je ponovo Terzićeva ekspedicija pobedila 3:2. Na prvom meču je predvodio Nemačku, a na drugom Tursku. Oba puta je morao da čestita boljem.

GVIDETIJEV NIZ NA EP

2011. srebro sa Nemačkom

2013. srebro sa Nemačkom

2015. srebro sa Holandijom

2017. bronza sa Turskom

2019. srebro sa Turskom

2021. bronza sa Turskom

2023. zlato ili srebro sa Srbijom

--------------------------------------------

Može da se kaže da su zapravo Srpkinje veliki krivci što do sada nema zlato u svojoj bogatoj kolekciji. Sutra uveče ćemo videti da li će iste te devojke biti zaslužne što ga je konačno i osvojio...

Iza njega je svakako uspešan niz. Počelo je 2011. u Beogradu sa srebrom Nemica, dve godine kasnije je ponovo uzeo istu medalju sa tom ekipom. Potom je na sledećem EP osvojio srebro sa Holandijom, pa 2017. prvu bronzu sa Turskom. Delovalo je da je 2019. stigla idealna prilika da se domogne zlata na domaćem terenu sa Turskom - ali tada je Srbija slavila u epskom finalu pred 10.000 protivničkih navijača. To je bilo četvrto srebro. Dve godine kasnije u Beogradu je izgubio od Srbije polufinale, a onda slavio u duelu za bronzu.

Sledeći meč neće za Đovanija biti poseban samo jer je finalni, već i zbog povezanosti sa selekcijom Turske. Baš tu ekipu je vodio pet godina, preživljavao i lepe trenutke i one manje lepe... Radovao se zbog pobeda, tugovao nakon poraza. Neće mu biti svejedno, motiv će verovatno biti još veći, priprema još bolja jer ih veoma dobro poznaje.

Karte za finale su rasporodate, kapacitet je 8.400 mesta, a na tribinama će biti pretežno navijači Turske. Delovaće kao da se igra na njihovom terenu, ali ako neko zna recept za pobedu u takvom ambijentu - onda su to Tijana Bošković i drugarice.

Gvideti još jedno srebro ima zagarantovano... Mada, ono mu i ne treba toliko. Pa neka konačno dođe i njemu to zlato!

PIŠE: Miljana ROGAČ

EVROPSKO PRVENSTVO ZA ODBOJKAŠICE

Nedelja

Meč za bronzu

16.30: Holandija - Italija

Finale

20.00: Srbija - Turska